Psihologija: Da li ima rešenje za ljudske probleme?

Psihologija svakim danom postaje sve popularnija, jer mnogi ljudi ispoljavaju ogormno interesovanje za nju. Međutim, većina ljudi ima površnu, a često i netačnu sliku o njoj. Uglavnom je povezuju sa tzv. popularnom psihologijom, kao i sa čuvenim Sigmundom Frojdom, osnivačem psihoanalize. To je bio slučaj i sa mnom. Zato hajdemo da vidimo šta je zapravo psihologija.

Šta je psihologija?

Iako nisam poznavala suštinu psihologije, odlučila sam da je studiram. Verovala sam da će mi njeno izučavanje pomoći da pomažem ljudima koji imaju bilo kakve psihičke smetnje. Puna entuzijazma krenula sam na željeni fakultet i odmah je usledilo prvo razočarenje.

Na našem fakultetu postoji praksa učenja različitih naučnih disciplina koje su blisko povezane sa psihologijom, kao što su fiziologija, filozofija, statistika itd. uz vešto zaobilaženje same psihologije.

Pošto su naši profesori u većini slučajeva dobro upoznati sa opštim razočarenjem svojih studenata, neki od njih su nam otvoreno sugerisali kako je najbitnije da nekako “izguramo” prvu godinu, dok će kasnije biti lagano. Tada će već krenuti učenje onih predmeta zbog kojih smo i upisali psihologiju.

Poslušala sam njihov savet i čvrsto sam bila odlučila da završim ono što sam započela. Čak mi ni učenje sporednih predmeta nije predstavljalo toliki problem, jer sam oduvek imala široka interesovanja. Na taj način sam saznala dosta korisnih informacija koje su mi kasnije koristile u životu.

Tačno se sećam koliko sam bila iznenađena otkrićem da je filozofija najviše uticala na razvoj svih naučnih disciplina. Bila sam zaista fascinirana filozofskim originalnim idejama. To me je podstaklo da vrednujem filozofiju, čiji smisao postojanja do tada nisam ni shvatala.

Većina ljudi iz mog okruženja je imala običaj da se šali na njihov račun kako mnogo “filozofiraju“. Međutim, ta njihova filozofiranja su išla mnogo dublje od onoga o čemu prosečan čovek uopšte razmišlja. Oni su postavljali ključna, egzistencijalna pitanja i na sve načine su pokušavali da pronađu odgovore na njih.

Sličnu praksu su nastavili i sami psiholozi. Samo su njihova pitanja bila dosta konkretnija. Iako je posao psihologa bio dosta lakši od filozofa, ni jedni ni drugi nisu uspeli da pronađu odgovore na svoja postavljena pitanja koji bi imali primenu na sve ljude.

Zašto je psihologija podbacila kao nauka?

U ranijim periodima, kada je celokupna nauka bila u svom procvatu, psiholozi su gajili ogromna očekivanja od nje. Nadali su se da će im ona pružiti odgovor na sva moguća pitanja. U upotrebi su se pojavili različiti psihološki merni instrumenti koji su dosta obećavali.

Sigurno se pitate gde je nestao njihov entuzijazam koji su godinama, pa čak i decenijama gajili. Suočili su se sa onim što se i danas dešava – nauka nije uspela da odgovori na najvažnija egzistencijalna pitanja.

Tada je nastupio period ogromnog razočarenja, koji je završen naivnim zaključkom da takvi odgovori još uvek nisu otkriveni ili da zapravo ne postoje. A kako bi i bili otkriveni s obzirom da se svi ljudi međusobno razlikuju?

Kako se ovo odrazilo na moj lični život?

Bila sam spremna da poverujem u njihov zaključak, zbog čega je moje duhovno stanje bilo na ivici potpunog moralnog pada. Sećam se da su mi misli bile poput ovih: „Čemu onda život ako na kraju svi umiremo bez neke naročite svrhe našeg postojanja? Da li je uopšte važno kakav život vodim? Da li uopšte postoji razlika između onih koji čine dobro i onih koji čine zlo ako svi na kraju umiremo i nestajemo kao da nismo ni postojali?”

Nakon svih ovih razmišljanja, sve se svelo na sledeću misao: „Živi život onako kako želiš, jer ćeš svakako umreti.“ Ali, kada sam pokušala da živim na takav način, naišla sam na bezbroj prepreka.

Kao prvo, nisam mogla da nađem svog životnog saputnika, a tako sam želela da imam nekog pored sebe koji će znati da me iskreno voli i razume. Kao drugo, nisam mogla da živim na nekom lepšem mestu, gde neću biti zatvorena u 4 zida, jer nisam imala hrabrosti da otputujem negde sama. Kao treće, nisam mogla da osnujem željenu porodicu, jer nisam imala odgovarajućeg partnera i tome slično.

Umesto svega ovoga, imala sam potpuno promašen život. Radila sam stvari koje me uopšte nisu ispunjavale. Čak su me mnoge od njih samo povređivale. Trudila sam se sve vreme da budem ono što nisam, da igram neku životnu ulogu za koju sam verovala da mi pripada.

Tada su mi se pojavile razne psihičke smetnje. One su se zapravo nadovezivale na one prethodne, koje su me mučile još u srednjoj školi. Moglo bi se reći da mi je život bio u totalnom raspadu iako sam išla na fakultet koji je trebalo da mi ponudi neku bolju alternativu.

Zašto psihologija nema odgovore na važna životna pitanja?

Ne znam da li ste znali – većina osoba upisuje psihologiju da bi prvenstveno pomogle sebi. Međutim, moja želja je bila malo drugačija. Naivno sam verovala, kao što sam već na početku napomenula, da ću moći nekome da pomognem. Nadala sam se da će psihologija uspeti da me osposobi za tako odgovoran zadatak.

Ali, šta je ona učinila? Potpuno mi je srušila snove kada sam saznala da univerzalan lek za ljudsku dušu, nažalost, ne poseduje. Kako bi i mogla da ga ima kada još uvek nema odgovore na ključna, egzistencijalna pitanja?

Taman kada sam bila na rubu očaja, stvari su krenule na bolje. Sticajem okolnosti ponovo sam došla u kontakt sa osobom koja mi je bila sve – i prijatelj i prva iskrena ljubav i radost i tuga i sreća i bol.

Tada sam se ponadala da će bar on uspeti da mi ostvari želje i da će vremenom moj život dobiti smisao vredan življenja. Svim srcem sam želela da pronađem neki smisao u njemu i u našem budućem potomstvu, ali naša veza nije išla u željenom smeru.

On je, takođe, tragao za svojim smislom postojanja i bio je na istom rubu očaja kao i ja. Mi smo bili dve razočarane osobe koje su pokušavale da svoju radost pronađu u onom drugom. Ali, na površinu su izlazile sve naše mane kao što to obično biva.

Tada smo se našli na ogromnoj prekretnici: Da li da nastavimo zajedno iako smo oboje shvatali da naša veza nema puno smisla jer nas nije u potpunosti ispunjavala, ili da nastavimo sami pa kako nam bude?

Već tada smo oboje znali da svakako nećemo biti istinski srećni i zadovoljni šta god izabrali. Taman kad smo počeli da se navikavamo na našu lošu vezu, u naš život se pojavio Neko ko nam je potpuno promenio živote.

Da li psihoterapija možda nudi odgovore koji psihologiji nedostaju?

Pre nego što pređem na suštinu, želim još malo da se osvrnem na svoje studiranje psihologije. Kako je vreme prolazilo, sve sam više shvatala da mora da postoji nešto više od onoga što može da mi ponudi psihologija. I ne samo ona, već i ostale nauke. Nekako sam priželjkivala to nešto više, jer mi izvesna pitanja nisu davala mira.

Polako sam uviđala da sve te ljudske teorije nisu ništa drugo do nečiji pokušaj da pronađe odgovore na ona pitanja koja ga toliko interesuju da je njima posvetio dobar deo svog života. Međutim, sve je to bilo nedovoljno. Barem za mene.

Da li znate da su teorije koje smo učili na fakultetu u većini slučajeva bile odbačene? Dok one koje nisu odbačene, još uvek se nalaze u procesu dokazivanja, s obzirom da ni za jednu od njih ne postoji dovoljno dokaza da budu opšteprihvaćene.

Zbog svih ovih saznanja, više me nijedna ljudska ideja nije fascinirala. Vremenom sam uviđala koliko je sve to nepouzdano i nesigurno. Sve te ideje bile su zapravo proizvod ljudi koji su imali slične probleme kao i mi. Ako oni nisu uspeli da pomognu sebi, kako bi uopšte mogli da pomognu drugima?

Zbog svoje ogromne želje da pomažem drugim ljudima, krenula sam i na vlastitu psihoterapiju kako bih se edukovala za psihoterapeuta. To je bilo pri kraju prve godine studiranja kada sam još uvek bila pod euforijom “lečenja drugih”.

Psihoterapiju, kao i psihologiju, prate ljudska ograničenja

Tek tamo sam uvidela koliko svi ti ljudi, koji se edukuju za tako odgovoran posao, imaju psihičkih problema. Nikada ne bih želela da mi bilo ko od njih rešava vlastite probleme. To bi bilo isto kao da odete kod frizera koji ima očajnu frizuru ili kod stomatologa koji ima pokvarene zube.

Čak ni moj psihoterapeut, koji mi je vodio individualnu psihoterapiju, nije bio lišen ljudskih ograničenja i nedostataka. Na moju ogromnu žalost, uspeo je da me dovede u još gore psihičko stanje, jer mi je oživeo neke konflikte iz ranog detinjstva. Što je najgore od svega, mnogi ti konflikti zapravo nisu ni bili realni. Oni su bili proizvod Frojdove teorije čiji je on bio sledbenik.

Za više informacija o psihoterapiji pročitajte ovaj članak “Psihoterapija iz ličnog iskustva: Zašto je treba izbegavati?” Tu ćete pronaći mnoštvo korisnih informacija “iz prve ruke”, tj. iz mog ličnog iskustva.

Tokom celog svog života, stalno sam bila suočena sa ljudskim ograničenjima. To me je pratilo još od mog najranijeg detinjstva. Sećam se da sam često ostajala uskraćena za odgovore na moja “čudna” i nezgodna pitanja, što me je dovodilo u razne neprijatne situacije sa odraslim ljudima. Verovala sam da ću svoje odgovore uspeti da pronađem barem na fakultetu, ali situacija je ostala ista.

Odgovore treba tražiti van ljudskih okvira

Taman kada sam rešila da konačno odustanem od svoje potrage za ključnim pitanjima, susrela sam se sa nečim što nikada nisam mogla ni da zamislim da će toliko da me zainteresuje. U početku su to bila samo predavanja koja su povezivala nauku sa Biblijom.

Kada sam dobila dovoljno dokaza da je dosadašnja nauka i te kako potvrđuje, onda sam krenula na detaljnije proučavanje same knjige. Konačno sam počela da dobijam odgovore na svoja pitanja. Uskoro sam saznala da se u njoj nalaze odgovori na sva ključna, egzistencijalna pitanja koja su zanimala ljudski rod od samog njegovog postojanja.

Tek tada sam shvatila bolnu realnost zašto mnogi psiholozi, pogotovu danas, još uvek tragaju za svojim odgovorima. To je zbog toga što se mnogi od njih deklarišu kao ateisti, koji bez pogovora usvajaju teoriju evolucije, dok Boga izričito odbacuju.

Isti slučaj je i sa mojim profesorima. Iako su se bezbroj puta uverili da ljudske teorije ne mogu dati univerzalne zaključke, niko od njih ne želi da se okrene Bogu. Većina njih verovatno veruje da je tako nešto prevaziđeno i jednostavno ne funkcioniše.

Međutim, u prošlosti su postojali čuveni geniji koji su verovali da postoji biblijski Bog. To su bili Isak Njutn, Luj Paster, Gregor Mendel, Blez Paskal, Johan Kepler, Robert Bojl, Karl Line, Džon Fleming, Leonardo da Vinči, Džejms Džul i mnogi drugi.

Oni su svojim otkrićima dolazili do Boga. Čak su potvrđivali i neke Njegove principe koji se nalaze u Njegovoj reči, odnosno Bibliji. Sigurno su im njihova otkrića, koja su bila u saglasnosti sa Biblijom, pomogla da postanu to što jesu – utemeljivači današnje nauke koja i dalje stoji na čvrstim temeljima.

Oslanjanje na nauku je zapravo oslanjanje na ljude

U njihovo vreme verujem da nije bilo ateista, jer je bilo suludo tvrditi da ne postoji Bog kada se dokazi Njegovog postojanja vide svuda oko nas.

Sama pomisao da je ovaj svet nastao slučajno zvuči potpuno neverovatno. Pogledajte samo složenost našeg ljudskog bića ili neke druge pojave, i biće Vam jasno da je verovatnoća za slučajnošću minimalna. Možda čak i nerealna.

Problem je taj što ljudi današnjice ne žele da razmišljaju o ovim temama, jer se plaše neizvesnosti, novih razočarenja. Međutim, možda je generalni uzrok svih naših problema upravo taj što se uzdamo u čoveka, a ne u Boga.

Zar oslanjanje na nauku nije drugi naziv za “oslanjanje na čoveka”? Ljudima je najteže da priznaju sebi i drugima da su slabi, nemoćni, ograničeni itd. Pogotovu danas kada je najveći akcenat stavljen na naše sposobnosti i kada tehnologija dostiže svoj vrhunac.

Zbog toga ceo svoj život većina ljudi pokušava da reši sopstvene probleme u svojoj sili. A kada shvate da to ne funkcioniše, tada se obično obraćaju nekoj drugoj osobi za pomoć. Ponekad su to njihovi roditelji ili njihov partner, ili neko stručno lice, ili neko drugi. Ali šta je sa Bogom? Da li ste nekada pomislili da bi i Njemu trebalo dati šansu?

Ako ste umorni od oslanjanja na druge osobe, jer ste bezbroj puta bili razočarani sa njihove strane, možda je krajnje vreme da se obratite Bogu. Možda ćete biti prijatno iznenađeni onim što budete doživeli, jer će Vaš život konačno dobiti pravi smisao.

Dipl. master psiholog Jelena V. Grubović