Odnos roditelj-dete krije u sebi mnogo dublji odnos

Odnos roditelj-dete je jedan od najkompleksnijih odnosa koji postoji na našoj zemlji, a vrlo verovatno i u čitavom univerzumu. Veze koje se stvaraju između roditelja i njihove dece obično traju do kraja njihovog života.

Naravno, uvek postoje retki izuzeci gde neki roditelji ipak napuštaju svoju decu. Dok se sve više mogu naći i obrnuti slučajevi, gde odrasla deca zapostavljaju svoje odrasle roditelje.

Međutim, mi ćemo se u ovom članku baviti jednom zdravom, stabilnom porodicom u kojoj svi članovi porodice imaju dobre međusobne odnose. Jer se jedino iz takvih odnosa može razumeti kako Bog gleda na nas i kako bi svako od nas trebalo da posmatra Njega.

Verujem da su mnogi od Vas zbunjeni kakva veza može da postoji između odnosa roditelj-dete i odnosa Bog-mi. Međutim, sličnosti su i više nego slučajne, što ćete i sami moći da primetite nakon čitanja celokupnog članka. Pa hajdemo da počnemo…

 

#1 Roditelji treba da daju život detetu, kao što Bog daje život čoveku

Da bi dete uopšte došlo na svet, potrebno je da postoje dvoje ljudi koji će se spojiti u jedno. Dakle, roditelji su ti koji odlučuju da žele da dobiju dete. Ista situacija se desila i sa prvim čovekom, Adamom. Da bi Adam uopšte došao na svet, Bog je morao prvo da donese odluku da želi da stvori čoveka.  

 

#2 Kao što je dete koje se rodi u potpunosti zavisno od svojih roditelja, tako smo i mi u potpunosti zavisni od Boga

Kada dete dođe na svet, ono je potpuno bespomoćno i zavisno od druge osobe. U većini slučajeva uglavnom su to roditelji koji preuzimaju brigu oko deteta. Kada ne bi bilo druge osobe koja bi se starala o njemu, dete bi bilo osuđeno na smrt.

Isti slučaj je i sa svima nama. Mi u potpunosti zavisimo od Boga, iako toga uglavnom nismo ni svesni. On nas svakog trenutka održava u životu, obezbeđuje nam hranu i sve druge potrebne stvari koje su nam neophodne za život. Kada ne bi bilo Njega, jednostavno ne bi bilo ni nas.  

 

#3 Roditelji treba prvo da ispolje ljubav prema svom detetu da bi ono moglo da ispolji ljubav prema njima, kao što je Bog prvi ispoljio ljubav prema svima nama da bi mi mogli da ispoljimo ljubav prema Njemu  

Kada dete dođe na svet, ono je u početku usmereno samo na sebe. Ono jedino obraća pažnju na druge osobe kada mu je potrebna njihova pažnja, briga, ljubav, sigurnost, zaštita i tome slično. Ali, kada bi roditelji zahtevali iste te stvari od svoje tek rođene bebe, ona ne bi bila u stanju da im pruži bilo šta od toga. Odnosno, roditelji bi trebali prvo da je nauče kako se ispoljavaju takve stvari da bi ona mogla da im uzvrati isto to.

Ista stvar je i sa nama. Bog je morao prvo da nam pokaže Svoju ljubav da bi mi uopšte mogli da Mu istu ljubav uzvratimo. Kao što u Bibliji stoji: “Nismo mi voleli Boga nego je On voleo nas…“ (1. Jovanova 4:10). A kako nam je Bog pokazao Svoju ljubav? Tako što je žrtvovao Svog jedinorođenog Sina, Isusa Hrista, da svako ko veruje u Njega ne propadne nego da ima život večni. Što takođe možete čitati u jednom od najcitiranijih biblijskih stihova: „Jer Bog je tako voleo svet da je dao Svog jedinorođenog Sina, da svako ko veruje u Njega ne propadne, nego da ima večni život.“ (Jovan 3:16)  

 

#4 Kao što dete najveće poverenje poklanja svojim roditeljima, tako i mi treba da poklanjamo najveće poverenje Bogu

Ako roditelji treba nešto da nauče od svoje dece, to je definitivno lekcija o poverenju. Verovatno je svaki roditelj primetio koliko poverenje njihova deca polažu u njih. Pogotovu dok su mala. Šta god da im kažete, deca vam veruju. Neko će reći: “Naravno kad su naivna.”

Međutim, mi odrasli smo sami krivi ako naša deca kasnije izgube poverenje u nas. To se obično dešava kada roditelji imaju običaj da lažu svoje dete nakon čega ono prestaje da im veruje. Ili kada roditelji usled nedovoljno znanja iznose neproverene informacije svome detetu koje se kasnije ispostave kao netačne.

Možda se pitate zašto je toliko bitno da polažemo svoje poverenje u Boga? Zato što je to najsigurniji način da ne pogrešimo, jer: “Neki se put čoveku čini prav, a kraj mu je put k smrti” (Izreke 14:12). Dok Bog, za razliku od nas, jedini vidi kraj još na samom početku. Odnosno, Bog bolje zna od svakog čoveka šta je najbolje za njega kao što roditelj bolje zna od svog deteta šta je najbolje za njega.  

 

#5 Kao što dete traži savete i pomoć od svojih roditelja, tako i mi treba da tražimo savete i pomoć od Boga

Ako roditelj sa svojim detetom uspe da izgradi odnos pun ljubavi i poverenja, onda će dete prirodno tražiti savete i pomoć od takvog roditelja. On će za njega predstavljati “sigurnu bazu”, u koju će se dete iznova vraćati kad god nastane neki problem.

Ista situacija se dešava i sa svima nama. Kada čovek izgradi određeno poverenje u Boga, onda će prirodno tražiti pomoć i savete od Njega. Bog će za njega predstavljati “sigurno utočište”, kome će se čovek uvek obraćati kad god nastane neki problem. Tome mu zapravo i služe molitva i čitanje Svetog pisma, na osnovu koga takođe izgrađuje svoje poverenje u Boga.  

#6 Roditelji mogu jedino dobre darove da daju svojoj deci, kao što Bog jedino dobre darove daje nama

Još uvek nisam upoznala roditelja koji će svom detetu dati nešto loše ili koji će mu namerno uskratiti nešto što je dobro za njega.

Tako i Bog. Uvek će nam dati dobre darove, kao što nam i sama Biblija potvrđuje: “Koji bi među vama čovek, ako mu njegov sin zatraži hleba, dao mu kamen? Ili ako zatraži ribu, dao mu zmiju? Ako dakle vi, budući zli, znate dobre darove davati svojoj deci, koliko će više vaš Otac, koji je na nebesima, davati dobra onima koji Mu zatraže?” (Matej 7:9-11)  

 

#7 Roditelji ponekad kažnjavaju svoje dete baš zato što ga vole, kao što Bog ponekad dopušta da nam se dešavaju loše stvari baš zato što nas voli

Usled detetove uporne neposlušnosti, roditelji su često prinuđeni da kazne svoje dete. Iako detetu u tom trenutku roditeljska kazna verovatno izgleda nepravedno i teško im pada, verujem da mnogim roditeljima ta kazna teže pada nego samom detetu.

Već smo zaključili da nijedan normalan roditelj sigurno ne voli da bilo šta uskrati svome detetu što je dobro za njega ili još gore da ga fizički kazni. Nažalost, u nekim situacijama roditelji su jednostavno primorani da stanu na put detetovoj samovolji za njihovo najveće dobro.

Isto je i sa nama. Usled naše uporne neposlušnosti, Bog je često prinuđen da nam uskrati Svoje prirodne blagoslove. Iako većina nas misli da je On u tim trenucima nepravedan i da nas ne voli, Bog to čini za naše najveće dobro. Zato u Svetom pismu i stoji: “Ko štedi prut, mrzi sina svoga, a ko ga voli, opominje ga na vreme.” (Izreke 13:24)  

 

#8 Kao što dete brzo prihvata i oprašta roditeljima kada mu čine ono što nije po njegovoj volji, tako i mi treba da prihvatimo i oprostimo Bogu ako dozvoljava da nam se dešavaju stvari koje nisu po našoj volji

Uvek me je najviše oduševljavalo kod mog sina što brzo prelazi preko naših razmirica, nesuglasica, svađa, sukoba i tome slično. Nikad nije bio zlopamtilo kao mi odrasli. I, ono što je za svaku pohvalu, ume da prizna da je pogrešio i da mi se sam izvini. Takođe, relativno brzo prihvata da ne bude nešto po njegovoj volji što nije za njegovo dobro. To je nešto što najviše cenim u njegovom karakteru.

Zašto je važno da i sami prihvatamo Božju volju namesto svoje? Zato što smo već govorili da On bolje zna od nas šta je najbolje za nas. Tako da, čak i onda kada mislimo da nam se nanosi neka nepravda, budite sigurni da će Bog sve na kraju izvesti na naše najveće dobro.  

 

#9 Roditelji podjednako vole svako svoje dete, kao što Bog podjednako voli sve nas

Kada sam bila mala, uopšte nisam volela da mi postavljaju sledeće pitanje: “Koga više voliš – mamu ili tatu?” Pa čak i danas, ne volim kada isto pitanje postavljaju mom detetu. Kako bi se Vi osećali kada bi vas neko pitao koje svoje dete više volite? I šta biste mu uopšte odgovorili na takvo nepotrebno pitanje? Naravno da svaki normalan roditelj podjednako voli svu svoju decu.

Isto važi i za Boga. On podjednako voli svakog čoveka, bez obzira na to koliko je grešan. U Bibliji možete pročitati predivnu priču koja nam upravo to i potvrđuje (Luka 15:11-32). Evo ukratko o čemu se radi:

“Jedan čovek je imao dva sina. Dok je jedan sin ostao da živi sa njim, drugi sin je bio problematičan, što bi mi danas rekli. Odlučio je da proda deo očevog imanja što mu pripada i otišao je da se provodi po svetu. Kada je potrošio sav novac, odlučio je da se vrati kod svog oca i da mu služi za novac. Dakle, verovao je da ga otac više ne smatra za sina, zato se i ponudio da mu bude sluga. Međutim, otac ga je oberučke prihvatio i spremio je najveće veselje zato što je dobio nazad svog sina.“

Ova priča nam samo slikovito prikazuje koliko se Bog svakome od nas raduje kad odlučimo da ostavimo svoj grešan život i vratimo se Njemu.  

 

#10 Roditeljska ljubav nikada ne prestaje, kao što ni Božja ljubav nikada ne prestaje

Već smo na početku ovog članka govorili o roditeljskoj ljubavi koja nikada ne prestaje. Šta god da naše dete uradi, mi ćemo ga zauvek voleti. To ne znači da ćemo ga uvek opravdavati, ali naša ljubav zasigurno neće prestati.

Verovali ili ne, Bog nas upravo tako i voli, kao što nam sledeći stihovi pokazuju: „Može li žena zaboraviti dete koje je dojila i ne smilovati se sinu utrobe svoje? A ako bi ga ona i zaboravila, Ja (Bog) tebe neću zaboraviti.“ (Isaija 49:15) “Odavno mi se objavio Gospod: ‘Volim te ljubavlju večnom. Zato te i privlačim dobrotom.’“ (Jeremija 31:3) 

Kao što možete i sami da vidite, ovde ima previše sličnosti između odnosa roditelj-dete i odnosa Bog-mi, koje ne možemo samo tako pripisati nekoj slučajnosti. Prvi ljudski par je bio stvoren po Božjem obličju, čiji se pečat još uvek vidi u našim nesebičnim, međuljudskim odnosima. U Bibliji, takođe, stoji da je Bog naš nebeski Otac. Dok je svako od nas Njegovo voljeno dete.

Od nas jedino zavisi da li želimo da budemo u takvom odnosu sa Bogom ili ipak želimo da odbacimo Njegovo postojanje. Šta god da odlučimo, Bog će poštovati naš izbor i neće nas prisiljavati da Ga poštujemo i volimo ako to ne želimo.

Kao što nijedan roditelj ne može na silu naterati svoje dete da ga voli i poštuje ako ono samo to ne želi. Tako ni Bog ne želi da nam oduzme naš slobodan izbor. To je još jedna sličnost koju uočavamo između ova dva odnosa, a ako porazmislite na trenutak – sigurno ćete naći još puno toga zajedničkog.  

 

Dipl. master psiholog Jelena V. Grubović

 

Trenutno bez ocena