Strah od smrti je definitivno najveći ljudski strah, koji je prisutan kod gotovo svakog čoveka. Samo je razlika u tome što ga neki ljudi ispoljavaju u većoj ili manjoj meri. Dok se drugi trude da izbegnu svaki razgovor na tu temu.
Međutim, hteli mi da priznamo ili ne, strah od smrti je prisutan u svakom čoveku. Ili ipak nije? Hajdemo za početak da vidimo šta nam nauka pruža na tom polju.
1. Kako nauka rešava strah od smrti?
Dok sam studirala psihologiju, vrlo malo se govorilo o smrti. Kao da nauka nije imala nikakvo rešenje za taj univerzalni ljudski problem. Uglavnom su je prikazivali kao nešto neminovno, nešto što je sastavni deo našeg života. I tu se uglavnom završavala cela priča o tome.
Tu i tamo bi se provukla neka njihova preporuka kako treba da prihvatimo tuđu smrt i kako treba da se oprostimo od neke svoje voljene osobe. Ali, nauka se ni na jednom mestu nije bavila time kako da otklonimo sopstveni strah od smrti.
Čak je Frojd pokušavao da smrt prikaže kao nešto prirodno, nešto čemu svako od nas prirodno teži u životu. On je svoje tvrđenje pokušavao da dokaže činjenicom da u životu postoje osobe koje izvršavaju samoubistvo.
Po Frojdu se to dešava u onom trenutku kada u čoveku preovlada instinkt smrti nad instinktom života. Takođe, on je prihvatao evolucionistički koncept da je čovek nastao od nežive materije. Zbog toga mu je sasvim logično bilo da čovek teži da se vrati onome od čega je i nastao.
Međutim, Luj Paster je eksperimentalno dokazao da živo nastaje samo od živog. I ako pogledamo svoj lični život, verujem da bi se svako od Vas složio sa mnom da nijedan čovek ne teži prirodno ka smrti. Štaviše, na razne načine pokušava da se održi što duže u životu.
Čak i kada dođe do toga da neki čovek izvrši samoubistvo, to nikada nije učinjeno na osnovu nekog prirodnog procesa ili prirodne želje koja postoji u svima nama. Već tome uvek prethodi neki psihički problem ili neka fanatična ideja (npr. kamikaze – piloti samoubice).
2. Kako čovek rešava strah od smrti?
S obzirom da nauka nije uspela da otkloni čovekov strah od smrti, u nauci se pojavio novi trend, posebno u psihologiji, da se čovek uzdiže na mesto boga. Humanistička psihologija ističe da čovek ima sve potrebne potencijale u sebi da reši vlastite probleme. Samo je potrebno otkriti ih i razvijati ih.
Međutim, kada čovek samostalno pokušava da otkloni problem smrti, tada uviđa vlastitu nesposobnost. Koliko god se trudio i pokušavao, neminovno shvata da u sebi nema nikakvu silu da poništi vlastitu smrt.
Kada čovek shvati da je njegova smrt neminovna, i da drugi ljudi ne mogu da mu pomognu da je otkloni, to ga ispunjava neizmernim strahom.
Kako sam uspela da nadvladam sopstveni strah od smrti?
Kod mene se strah od smrti prvi put pojavio u 6. godini života. Tada sam očekivala od svoje majke da mi otkloni dati problem. Zato sam i tražila da mi objasni zašto moram da umrem, u nadi da će mi reći da se to neće dogoditi. Ali, kada sam videla njenu zbunjenost i nemogućnost da me uteši, tada sam krenula da jecam, shvatajući da ću zaista morati da umrem.
Ali, da li je smrt zaista neminovna stvar koja će zadesiti svakoga od nas? Ako je to zaista tako, odakle nam uopšte ideja o večnosti? Težnja da nikada ne umremo? Razmišljanje o beskonačnosti kada je sve oko nas prolazno? Kako je uopšte moguće da prolazan čovek razmišlja o neprolaznim stvarima?
Sve je ovo zaokupljalo moju pažnju, ali je strah od smrti priznajem bio jači. Uvek sam se plašila da razmišljam o smrti, jer mi je ideja o tome da nikada više ne postojim ispunjavala neizmernim užasom. Misli o tome su mi bukvalno oduzimale dah i krenula bih otežano da dišem.
Međutim, vremenom sam pokušavala da prihvatim smrt kao nešto neminovno. Nešto što ću jednoga dana morati da prođem, kao i ostale stvari u životu. I taman kad sam krenula da lažem samu sebe da sam je konačno prihvatila, saznala sam za potpuno drugačiji koncept od svega onoga što sam dotad znala. Spoznala sam Boga i Njegov plan spasenja.
Tek tada sam osetila ogromno olakšanje i na meni su se doslovno ispunile Isusove reči: „Spoznaćete istinu i istina će vas osloboditi.“ (Jovan 8:32)
3. Kako Bog rešava problem smrti?
Kada sam krenula sa čitanjem Biblije, shvatila sam da je Bog već rešio problem smrti.
Pošto je “žalac smrti greh” (1. Korinćanima 15:56) i “plata greha smrt” (Rimljanima 6:23), Isus Hrist je morao da otkloni problem greha da bi ujedno otklonio i problem smrti. Zato u Bibliji i stoji da je “Hristos umro za naše grehe… da je bio sahranjen i vaskrsnut treći dan” (1. Korinćanima 15:3,4).
Kao što možemo videti, Isus Hrist je umro za naše grehe i ustajanjem iz mrtvih pobedio je smrt. Ali, šta to uopšte predstavlja za sve nas?
Onog trenutka kada je Isus Hrist umro za naše grehe, Njegova smrt je automatski postala naša, jer kada je “Jedan (Isus Hrist) umro za sve, onda svi umreše” (2. Korinćanima 5:14).
Međutim, nije samo Njegova smrt postala naša, već i Njegovo vaskrsenje, o čemu nam govore sledeći stihovi: “Ali Bog, koji je bogat milosrđem, zbog Svoje velike ljubavi kojom nas je voleo, i nas koji smo bili mrtvi u gresima oživeo je sa Hristom (blagodaću ste spaseni), i vaskrsnuo, i postavio na nebesima u Hristu Isusu.” (Efescima 2:4-6)
Sigurno se pitate kako su Isusova smrt i vaskrsenje uopšte mogli da postanu naši? Na isti način kao što je Adamova smrtnost postala naša onog trenutka kada je pojeo plod sa drveta spoznanja dobra i zla, sa koga mu je Bog zapovedio da ne jede.
Iako niko od nas nije doprineo Adamovom učinjenom grehu, ipak je svako od nas morao da snosi posledice njegovog greha, time što se rađamo propadljivi i smrtni. Na taj način Adam predstavlja odgovornog zastupnika celokupnog našeg čovečanstva, od koga je zavisila sudbina svih nas.
Međutim, Isus Hrist je došao na našu zemlju, kao drugi Adam, da bi nam vratio sve one priveligije koje je prvi Adam uspeo da izgubi. Zato u Bibliji i stoji: „Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti.“ (1. Korinćanima 15:22)
Kako čovek treba da sarađuje sa Bogom u nadvladanju sopstvene smrti?
Sada od nas jedino zavisi čiji ćemo život izabrati. Sa jedne strane, možemo živeti Adamovim grešnim i propadljivim životom. Dok sa druge strane, možemo živeti Hristovim pravednim i večnim životom.
Ako ste zainteresovani za večni i nepropadljivi život, potrebno je da verom prihvatite Isusovu smrt i vaskrsenje, kao da su se Vama lično desili. I da živite u skladu sa tim što verujete, kao što nam i apostol Pavle govori:
“Tako i vi smatrajte sebe mrtvima grehu, a živima Bogu u Hristu Isusu našem Gospodu. Neka dakle greh ne caruje u vašem smrtnom telu, da ga slušate u njegovim željama. Niti dajte svoje udove grehu da budu oružje nepravde, nego dajte sebe Bogu kao oni koji su oživeli iz mrtvih, i svoje udove dajte Bogu da budu oružje pravde.” (Rimljanima 6:11-13)
Pošto niko od nas nema nikakvu silu u sebi da se samostalno odupre grehu, svima nam je potreban Isus Hrist, što nam i sam Isus potvrđuje: “Ja sam čokot, a vi ste loze. Ko bude u Meni i ja u njemu, on donosi mnogo ploda, jer bez Mene ne možete činiti ništa.” (Jovan 15:5)
Tek tada ćemo dobiti silu od Boga da pobedimo žalac smrti, odnosno greh i smrt neće imati nikakvu vlast nad nama. A ako zaista verujemo da smrt nema nikakvu vlast nad nama, tada će i strah od smrti prirodno nestati.
Ako Vam sve ovo zvuči previše neverovatno da bi moglo biti istina, nabavite ili skinite neku Bibliju sa neta i proverite sami za sebe da li je ovo istina. Meni je trebalo par meseci aktivnog proučavanja da bi Sveto pismo prihvatila kao Bogom nadahnutu knjigu. I sada, nakon 6 godina, i dalje se svakodnevno oduševljavam onim što otkrivam u njoj.